Mi u Srbiji nemamo nijedan razlog da razmišljamo o uvođenju jednog tako rizičnog eksperimenta nad sopstvenim narodom. Prvo zato što živimo u izvanrednom klimatskom području kad je reč o proizvodnji hrane. Naša je zemlja plodna. Sve rađa. Stavite seme u zemlju, a Gospod nam sve uradi drugo i mi beremo, smatrajući sebe zaslužnim.

Mi imamo pametan i vredan narod, koji začas može sebe da prehrani, čak i kada ga svi izdaju, predaju, prodaju, zadužuju i naružuju. A mnogo mu se rugaju i mnogo ga ruže. Kratko rečeno, moj odgovor na pitanje šta je alternativa ovoj GMO proizvodnji hrane jeste tradicionalna poljoprivredna proizvodnja ili kako je danas zovu - organska proizvodnja, kaže u razgovoru monahinja manastira Rukumija, mati Atanasija Rašić.




+ Svojevrsna trilogija, knjige „Preživeti i živeti u prirodi" i „Zdravlje iz Božje bašte", te najnovija knjiga koju ste predstavili na ovogodišnjem Sajmu, „Bašte kao nvkada", predstavljaju veliki putokaz za malog čoveka: kako u modernom svetu, zaboravljenim putevima prirode sačuvati zdravlje i vratiti se suštini. Koje pouke su najmarkantnije?


Najvažnija je poruka da čovek nije bespomoćan, da može i mora da se pita kako treba da izgleda svet u kome živi. Razvoj modernih tehnologija je poslužio porobljavanju čoveka, pomračivanju njegovog Božjeg lika. Onaj koji prouči ove knjige o prirodi i životu u njoj, postiže vezu sa starim znanjima koja su kompleksna u pogledu osnovnih ljudskih potreba. Kako da sebi sagradimo kuću u prirodi bez para pomoću raznih nama dostupnih materijala, kako da napravimo platno, kako da napravimo odeću i obuću, kako da napravimo nameštaj? Kako da napravimo potrebno oruđe i oružje, kako da lovimo ribu ili divljač za hranu? Kako da se odbranimo. Kako da pripremamo hranu u šumskoj kuhinji, kako da ona bude ukusna (recepti, kuvar korovskog bilja)? Kako da se upoznamo sa rastinjem u prirodi? (Koje je bilje jestivo, koje lekovito, koje je otrovno, a koje korisno za nešto). Kako da iz prirode dobijemo sredstva za higijenu? Kako da se lečimo (vrste lekovitog bilja, opis i staništa, bolesti i kojim se biljkama leče, recepture i doze)? Kako da čovek bez materijalnih sredstava, hemije, a uz pomoć tradicionalnih znanja gaji biljke, povrće i voće. Ovo su samo neke teme kojima sam se bavila, ali ima ih još mnogo, jer je sve to samo mali deo iz bogate riznice starih, danas gotovo zaboravljenih znanja.



+ Činjenica je da je GMO namenjen zemljama trećeg sveta i da uvek ide podruku sa MMF aranžmanima i ekonomskim porobljavanjem zemlje. Kako u tom bermudskom trougau Srbija može naći izlaz?



U promeni prioriteta i napuštanju svih tih aranžmana. Nema ništa novo pod suncem. Ljudi su u istoriji ljudskog roda sve ove situacije već imali i postoje iskustva kako su prošli oni koji su se nerazumno zaduživali i kako su prošli oni koji su se domaćinski ponašali. Srbija nema potrebe da pronalazi neki novi put i izlaz iz nevolja. Ona postoji hiljadama godina. Bila je velika, moćna sila, bila je mala, malecka, pa opet sila, pa velesila, pa mala, pa kuća na putu, pa mala i na nezgodnom mestu. Samo treba da znamo koji njen put hoćemo da sledimo. Nedvosmisleno je da je to pravoslavni, hrišćanski put. Kada to kažem, mislim na kompletan način života, ne samo na molitveni deo verskog života, nego i na hrišćansku etiku i moral. Na svetosavsku trgovinu (u kojoj se posluje tako da svima u lancu bude dobro, da niko nikoga nije prevario). Pa zamislite samo nekog dobrog seoskog domaćina da mu sin dođe i hvali se kako je uspeo da pozajmi pare (donese ocu pare) a imanje zadužio kod zelenaša. Bi li se taj otac radovao ili bi presvisnuo od muke, a kod nas se svakoga dana u svim medijima hvale kako smo pozajmili pare od ovoga ili onoga, pa kako bih mogla da se radujem i za MMF. Naravno kad biste imali takvog sina, svaki normalan čovek bi ga savetovao da prestane da se zadužuje, pa neka košta šta košta. Nećemo pocrkati od gladi.



+ U paketu sa GMO, svetu se nameće i Nova Biblija Novog svetskog poretka, da li pristajanje na ovakav put svedočio našem odricanju od svete pravoslavne vere?


Blaženopočivši patrijarh srpski Pavle je rekao: „Znanje otrgnuto od duhovnosti je satanizam". Kada se nauka razvija van hrišćanske civilizacije, često je antihrišćanska. GMO projekti nazivaju sebe naučnim, dok protivnike toga koncepta smatraju prostim i nenaučnim. Nauka ima veru u logiku, matematiku i prirodne zakone i samo veruje da su oni nepromenljivi, ali to ne može da dokaže. Ateizam se, u stvari, zasniva takođe na veri da nema Boga. Oni koji su pošli putem integracija sa nehrišćanskim svetom, jesu u problemu, jer oni ih uslovljavaju raznim dekadentnim normama i idejama i još to zovu civilizacijskim napretkom, pokušavajući da nas „reformišu". Oni to nikada neće postići kod normalnih ljudi, a što vrše tako brutalan pritisak je još jedan dokaz da i oni znaju da čine nešto neljudsko, protivsrpsko, protivnarodno. Zato se sve stavlja pod svršen čin i nama se čini da je sve gotovo i da tako mora. Ne mora. Srbi su tvrd narod. Turci su u Srbiji bili negde 500, negde 600 godina, pa su morali da odu. Sada je Gospod skratio vreme i bolesne ideje odlaze. Prema pisanju pokojnog srpskog crkvenog istoričara, Miloša Milojevića, čije su knjige utamničene negde u antihrišćanskom svetu (a zabranjene posle Berlinskog kongresa u Srbiji) kada govori o Srbima u periodu pre primanja hrišćanstva, veli da su Srbi imali pojam Nebeskog carstva i tada. Oni su bili veliki ratnici, vrlo pravdoljubivi (znači bogoljubivi) ali ako bi pali u ropstvo, oni su ropstvo ekonomsko trpeli, ali ako bi to ropstvo bilo takvo da bi bivalo i duhovno, da bi ih rasčovečilo, ako je okupator zalazio u porodicu da je skrnavi, napadao na njihovu čast, tada su ne hajući za gubitak svoga života, smatrali da im je dužnost da ili žive kao ljudi, ili poginu u odbrani svojih svetinja, odnosno da pređu u Nebesku Srbiju u Nebesko Carstvo. Tako je bilo i kasnije kada su postali Hrišćani, a tako je i danas. To, odrođeni od narodnog srpskog stabla i stranci, ne razumeju. Njima je jedino važan život ovaj na zemlji i ne bi ga dali ni za koga i ni za šta, a zbog toga da ga malo produže na zemlji, dali bi i prodali sve i svakog. Njihovo nerazumevanje predstavlja niži nivo duha, pa ipak oni oholo ismevaju baš tu uzvišenu osobinu Srpskog naroda. Dakle, ova ovolika kriza kako Sveti Vladika Nikolaj kaže „Nema krize, svaka kriza je u stvari Strašni sud za neke", to je katalizator, ova kriza odvaja na neki način kukolj i pšenicu: neverne i verne, vredne i lenje, one koji se bore i one koji su potonuli, neće da se kaju, i razne Bogu znane polaritete. Da, ja mislim da će Srpski narod spasti njegova vera pravoslavna i da nepokolebljivo treba svi svuda da se molimo, koristeći moćna sredstva (post, molitvu, dobra dela) i tako izgonimo nečastive sile i pogrešne ideje iz naših sunarodnika, koji su se odrodili od svog narodnog stabla, tako da prestanu sa kalemljenjem antihrišćanskih ideja kod nas. Još nešto treba da držimo u umu. Sveti Vladika Nikolaj kaže: „Zlo i nije tako jako, koliko dobro neće da se brani".



+ Hrana, u okolnostima zastrašujućeg divljanja liberalnog kapitalizma za mnoge osiromašene porodice postaje stvar ekskluziviteta. Da li je opravdan strah savremenog čoveka od gladi?


Liberalni kapitalizam nije dobar za nas i ukoliko sve ovako i dalje bude, čovek pojedinac sa svojom porodicom će verovatno morati da se nekako spasava i da ide u prirodu da se bori za svoj opstanak. Za naše uslove, to je obnova srpskog sela. Znači, odlazak u napuštena sela (oko 3000 napuštenih sela ima u Srbiji). Blaženopočivši iguman studenički otac Julijan na moje pitanje šta treba da se čini da nam bude bolje rekao je:„Treba da se obnovi srpsko pravoslavno selo. Mladi ljudi treba da napuste gradove, jer oni nezaustavljivo propadaju i treba da se žene, a devojke da se udaju i idu na selo. Tamo treba da proizvode zdravu hranu svojim rukama i tom hranom da hrane svoju decu da porastu i budu zdrava i pametna. Oni mogu da obnove Srbiju". To bi, gledano iz mog ugla, kao priređivača ovih priručnika o zdravom životu bilo i forsiranje organske proizvodnje hrane, jer kod nas ima puno nezagađenih područja, imamo čiste pitke vode, sunčane dane i sve mogućnosti da na malim imanjima ostvarimo dobru i ekonomičnu proizvodnju. Neki ekonomski stručnjak iz miljea antiglobalista, pisao je da su male farme porodične, najekonomičniji oblik proizvodnje i da mogu bolje da zatvore ciklus, da ne prave zagađenja kao veliki sistemi. Ja verujem u to. Kroz sva istorijska događanja, kroz sve ratove u prošlosti, mi smo i kao zemlja i kao narod opstali zahvaljujući malim seoskim domaćinstvima, koja su proizvodila sve za sebe i pomalo viškova za razmenu.



+ Dali naši manastiri čuvaju svoje riznice semena?


Mislim da, nažalost, ne čuvaju. I u manastirima je prekinut kontinuitet sa seoskim načinom života. Dolaze u manastire ljudi iz gradova, koji nisu vični poljoprivredi. Nema mnogo manastirskih ekonomija, ali ima monaštva koje uzgaja baštice i trudi se. Knjige koje sam priredila su dobrim delom i njima namenjene i meni, naravno, jer svi se mi moramo učiti da primenimo stara znanja. Kaluđeri mogu više da utiču na mlade ljude, da ih zainteresuju za ideju da proizvode u svojim malim baštama zdravo povrće i voće.



+ Vaša manastirska bašta obrađuje se bez hemije i mehanizacije, a samo, kako ste to u podnaslovu knjige „Bašte kao nekada" istakli, uz pomoć biljnih preparata i tradicionalnih znanja. Šta sprečava ljude da krenu tragom ovih postulata: neznanje, nestrpljenje ili potreba za bržim i većim prinosima?


Naša manastirska bašta nije tako silna i ne odgovara obilju znanja koja se nalaze u ovim knjigama. I mi smo tek ponešto i pomalo isprobali. Gajili smo luk, paradajz, krastavce, paprike, krompir, kukuruz i pšenicu. Ove metode nisu teže od konvencionalne proizvodnje, nego su za današnje vreme neuobičajene, pa je potrebno imati i malo kod sebe istraživačkog duha i hrabrosti da činite nešto mimo svih. Mislim da je to najveća prepreka, a posle ima i nekih drugih, npr. bašte izgledaju na početku kao manje uredne od onih prskanih protiv korova, prehrana veštačkim đubrivima se odvija brže i lakše, važno je kakvo je vaše okruženje (ako se vaša bašta nalazi u rejonu gde se sve uzgaja pomođu hemije) i niz drugih razloga. Ipak, treba pokazati upornost i strpljenje, početi sa malo, pa će nam se samo kazati.



+ Koliko je odnos prema hrani ujedno i odnos prema životu?


Ako jedemo zdravu hranu i pijemo zdravu vodu, mi ćemo imati dobro zdravlje. Imaćemo zdrave misli. Bićemo u harmoniji sa Tvorcem. Ako držimo životinje od kojih se hranimo sa puno ljubavi, u nekom zabranu, a ne u prljavim i tesnim kočinama, ako ima ispaše, ako prirodu čuvamo, mi imamo ulogu koju nam je Bog i dao, da budemo sinovi Božji, a ne štetočine. Hrana koja je dobijena iz Božje bašte je hrana koja prija čoveku i, ako je ukusna i spremljena sa ljubavlju, vazdan okuplja ljude, porodicu i prijatelje i potpomaže širenju ljubavi među ljudima.



+ Mnogi poljoprivrednici upotrebu hemikalija pravdaju manjim troškovima. Da li je to dobro urađena ekonomska računica?


To ne znam. Možda je tako trenutno. Ali proizvodnja crnog brašna od pšenice je jeftinija od proizvodnje belog brašna, pa ipak je crno brašno skuplje od belog. Zašto? Pa zato što su svi ozbiljni mlinovi tako usavršeni tehnološki da sve iz pšenice prvo melju i izdvoje, pa na kraju dodaju u brašno mekinje i prave crno brašno. A to im je ekskluziva, vanserijska proizvodnja, pa skupa. Mali mlinovi i jednostavne vodenice na kamen odmah melju celo zrno i daju crno brašno, ali oni nisu ozbiljni proizvođači brašna. Neko je nekad rešio u ime nacije, uprkos svih medicinskih upozorenja, da ima da se jede beli hleb i gotovo. I vidite koliko bolesti. Tako je to u vezi saračunicom. I zdravlje je deo računice.



+ Napisali ste i nekoliko kuvara koji su toplo prihvaćeni u narodu.


Priredila sam ponešto od toga i napisala pretežno kuvare koji su imali za cilj da pomognu ljudima koji poste, da se zdravo hrane. To je bilo i radi njihovog zdravlja i radi toga da se lakše odluče da poste. To su: „Posni kuvar na vodi", „Posni kuvar na ulju", „Jela od ribe", „Posni kolači", „Predjela i kako da slavim krsnu slavu", „Posna zimnica", „Posni kuvar za šećeraše", „Kuvar korovskog bilja", „Postom do zdravlja" i onda sve to zajedno u jednoj knjizi „Posni kuvar".

Imala sam u vidu da će kuvari pomoći naročito mladima koji još nemaju kuvarska iskustva i jesu toplo prihvaćeni u narodu, a posebno su se pokazali korisni u muškim manastirima. Njih narod kupuje i poklanja, a ujedno i obogaćuje novim receptima. Zato ih i ima toliko, a ja sam priređivač koji stalno sluša primedbe, predloge i u pogledu kuvara i drugih knjiga. Pokušavam da radim ono što ljudima treba i što žele da saznaju.



Sa Monahinjom Atanasijom (Rašić) razgovor vodila Nataša Jovanović

Tekst preuzet sa http://svetinjebraniceva.rs/